Sve veći broj ekonomista naziva ugalj, tu ’’prljavu tehnologiju’’, gorivom budućnosti. Postoji nekoliko opravdanih razloga za to.
Pre svega, ima ga u izobilju, lako se kopa i transportuje, a može se lako kupiti od velikog broja dovoljno pouzdanih prodavaca. Ono što je najvažnije, kada je u pitanju prodaja uglja, isplativo je kupiti ga i sagoreti kako bi se proizvela struja!
Za Indiju, na primer, je ugalj od ključne važnosti za energetsku stabilnost. U ovom trenutku oko 70 procenata proizvodnje električne energije čine postrojenja u kojima se sagoreva ugalj, a prema većini predviđanja čini se da će ostati dominantan proizvođač električne energije i u narednoj deceniji. To je zabrinjavajuće kada se uzme u obzir činjenica u kojoj meri je ugljen dioksid toksičan. Proizvodnja termoelektrana u Indiji je odgovorna za više od trećine ukupne proizvodnje gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Pepeo od uglja lošijeg kvaliteta, koji predstavlja veći deo proizvodnje svih indijskih rudnika, sumpor-dioksid, živa i ostali toksini samo dodatno povećavaju zagađenje dok termoelektrane, koristeći ogromne količinu vode, u većini slučajeva zagađuju čitave rečne tokove.
Postoji li čist ugalj?
Pristalice uglja će uglavnom kao rešenje za pomenute probleme ponuditi čisti ugalj – clean coal. Ipak, činjenica je da su se do sada mnoge od ideja na polju ove tehnologije, čak i one koje su su imale smisla i možda bile i izvodljive, u najboljem slučaju završavale u domenu eksperimentalnog. Pojam čistog uglja obuhvata, u svakodnevnoj upotrebi, korišćenje brojnih tehnologije, od kojih su neke jednostavne, kao što je hemijsko pranje uglja radi uklanjanja nečistoća, do složenijih, poput gasifier tehnologije, kojom se ugalj pretvara u sintetički gas koji se dalje pročišćava da bi se iz njega uklonili zagađivači, i za sada beleži sve veći napredak na polju poboljšanja efikasnosti. Trenutno je operativno samo nekoliko elektrana na bazi gasifikatora, i one imaju zanemarljiv učinak. Pored toga, nijedna od ovih tehnologija ne pomaže kada se radi o CO2, gasu koji izaziva efekat staklene bašte (GHG) i koji se u ogromnim količinama proizvodi u termoelektrana na ugalj.
Mogućnost izolovanja – hvatanja CO2
Neki od večitih optimista na ovom polju imaju imaju još radikalnije planove, kao što su hvatanje i skladištenje ugljenika (CCS). Ova tehnologija predviđa izdvajanje ugljen dioksida (CO2) iz sintetičkog gasa koji proizvodi rasplinjač ili, kod nekih pristupa, čak i njegovo izdvajanje iz dimnih gasova koji se stvaraju prilikom sagorevanja uglja. Tako izolovani CO2 bi se transportovao cevovodima i skladištio pod zemljom. Ovde se s pravom postavlja pitanje koliko dugo bi to skladištenje trebalo da traje, a sama ideja čini kontraverznom. Dodatni problemi se samo nameću, jer postoji pitanje odgovornosti za nadgledanje i brigu o skladištima, ne zna se da li možda planiramo da gas skladištimo večno, jer bi bilo kakvo curenje u ovom slučaju bilo jednako katastrofi, kao što je bilo u svakom od incidenata koji su imali veze sa eksplozijom CO2 koji se prirodno nakupljao ispod zemlje. Ukupni trošak ovako složenog inženjerskog poduhvata biće ogroman. Samo proces skladištenja dodatno može da utiče na povećanje potrošnje uglja za 25 odsto, čime se povećava i količina zagađenja koje se stvara prilikom iskopavanja i transporta uglja.